Old Wizard

„Oče naš, koji si na nebesima i koji si večan, jer sam Ti ovde gde si me ostavio, i svestan svoje prolaznosti, a da bar ne bude besmislena, um svoj podižem nebu u vapaj nemoći dok kao crv gamižem između te dve tačke koji si mi omeđio i o kojim što više starim sve manje pouzdano znam i koje se od vajkada nazivaju rađanje i smrt, a krivudava duž između tačaka naziva se životom.“

Koliko ljudi upoznamo koji nam znače nešto? U naš život ulaze stotine osoba; strašno je videti koliki broj nepoznatih malo po malo uđe u vaš adresar. Brzo ih se nakupi pet stotina, zatim ih bude deset hiljada, ali sve kao neki talog – a Bog zna koliko ih „taložim“ u ovom trenutku!… Iz ove gungule sastavljene od „Zdravo, dobroveče – kako je? Javi mi se – ljubim te – šta je sa tobom?“ na površinu isplivaju samo tri ili četiri imena, jedva isto toliko lica, glasova ili epizoda koji postaju nezaboravni.