Old Wizard

Svi mi imamo dušu i suštinu kao božji dar, činimo jednu ćeliju velikog tela nazvanog univerzum, život… Suština nam je ista, razlikujemo se po telu, emocijama, mislima, delima i svojevrsnoj individualnosti. Naše postojanje je posebna pustolovina, ono je način izražavanja suštine.

Naša suština je iskrica velike vatre, kapljica iz beskonačnog okeana, dar. Na svakome je da taj dar iskoristi što je najbolje moguće. Svako ima svoju misiju i nosi se sa problemima koje mu život donosi.

* * *

Ali Gospod je bio velikodušan i doveo ga je do ponora neminovnosti, da mu pokaže da svaki čovek mora da bira a ne da prihvata svoju sudbinu.

Dodir je, bez sumnje, jedan od osećaja koji je najviše zapostavljen. To ni malo ne čudi s obzirom na činjenicu da nam još kao malima stalno ponavljaju: “Ne diraj to!” Time nam onemogućuju spoznaju sveta uz pomoć dodira. U tim godinama se nedostatak intelekta nadoknađuje spoznajom do koje dolazimo rukama. Njima apsolutno sve istražujemo. U nekim situacijama to dovodi do reakcije majke, a to je naša prva represija u životu.

Danas se izbegava dodir, zagrljaj, pa čak i pogled… Uče nas da suzbijamo osećanja. Plakanje se, na primer, smatra simbolom slabosti, a ne senzibilnosti. Umesto da dodir smatramo zadovoljstvom i umirujućim faktorom, danas on postaje sinonim za pipkanje. Grljenjem, maženjem i dodirivanjem mi uspostavljamo vezu sa drugima!

Jednog velikog istraživača koji je “pogrešio” dvesta puta pre nego što je pronašao odgovor na jedno važno pitanje, pitali su sledeće: “Zar vam ne smeta što ste toliko puta pogrešili?” Njegov odgovor je bio: “Nisam ja nikad pogrešio! Otkrio sam dvesta načina kako ne treba raditi!”

Uvek je koristio jednu istu kameru i jedan isti objektiv koji su sa njim ostareli. Zapravo, opremu koju bi svi smatrali nedovoljnom, opremu koja je mogla da se kupi u bilo kojoj radnjici. Ali i Picasso je koristio četke kao i svi ostali slikari. Ganije ne živi od stvari već od sebe samog.

(Iz teksta o fotografu Henri Cartier Bresson-u)