Šetnja
Jednom prilikom sam pošao u šetnu. Pustivši misli da slobodno lutaju prolazio sam duž Knez Mihajlove ulice i u jednom trenutku se desilo da smo se ja i još dve meni nepoznate osobe ukrstili u šetnji. Dolazili smo iz različitih pravaca i ne obraćajući pažnju jedni na druge, ne menjajući ni malo svoju zamišljenu putanju i brzinu kretanja, mimoišli smo se tako blizu i posle toga nastavili kao da se nismo ni sreli. “Trgnuo sam se duboko u sebi; sav predeo je dobio novi izgled i moje misli sasvim drugi pravac.“
Razmišljao sam o tome kad su oni krenuli ka toj tački susreta. Da li su krenuli pre ili posle mene. Da li su i oni primetili istu stvar kao i ja. Na kraju, “život je neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa a ipak traje i stoji čvrsto…“
Ovo se svakome desilo, naravno ništa neobično, samo sam ja to primetio i tad doživeo na drugi način.
To je pravi primjer svjesnog stanja.Kada se izkljuci automatski pilot i obrati paznja na detalje oko sebe.I kako sam kazes,misli dobivaju sasma novi pravac.
afroditta
7. фебруар, 2008 у 12:41 pm